Izbegavanje obaveza ili prokrastinacija predstavlja voljno odlaganje nameravane aktivnosti uprkos štetnih posledica odlaganja. Najčešće se odlažu aktivnosti koje spadaju u domen ličnog razvoja, svakodnevne obaveze značajne za lični komfor, socijalno nametnute aktivnosti i obaveze prema drugim ljudima i donošenje odluka.
Najlakše je optužiti osobu da je lenja, ali situacija je malo komplikovanija. Istraživanja pokazuju da je 50% studenata sklono prokrastinaciji. Dobra vest je da se ona sa starenjem smanjuje. Značajni faktori koji su povezani sa stalnim odlaganjem obaveza su perfekionizam i nisko samopoštovanje. Perfekcioniste karakterišu preterano visoki standardi, preterana sumnja u svoje postupke, zabrinutost u vezi sa greškama, jaka osetljivost na roditeljska očekivanja i kritike.
Uobičajeni sled događaja je uvek sličan: osoba ima vremenski rok pred sobom za neku aktivnost, procenjuje aktivnost kao dosadnu, neprijatnu, nekomfornu, tešku, preteću, preuveličava se tegobnost zadatka jer se odbacuju prave pobude da se deluje odmah, javljaju se disfunkcionalne emocije (anksioznost, depresija, stid ili bes) zbog čega se prebacuje fokus na druge, manje uznemiravajuće aktivnosti (dnevno sanjarenje, gledanje u telefon ili igranje igrica), a sebi se govori: „Uradiću to kasnije, najverovatnije sutra”. Kada dođe sutra, prave se novi izgovori. Nekada je pritisak dovoljno jak da se posao ili završava u poslednjem trenutku ili se u potpunosti odustane, sa obećanjem sebi da se sledeći put neće ponoviti isto, ali u određenim okolnostima, ponavlja se automatska navika da se odlažu obaveze, tj. da se prokrastinira. Sledi osuđivanje sebe, osećanje krivice, anksioznost povodom lične vrednosti što jača odbojnost prema obavljanju aktivnosti. Ulazi se u začarani krug: “odlaganje – optuživanje sebe – odlaganje”, a posledica je ometanje dostizanja dugoročnih ciljeva.
Za promenu i prevazilaženje prokrastinacije značajni su usmerenost ka cilju, svesnost, posvećenost i istrajnost. Treba uraditi analizu kratkoročne i dugoročne koristi i štete od izbegavnja obaveza, povećati svesnost vođenjem evidencije o aktivnosti/zadatku koji se izbegava (npr. vrsti zadatka, šta kažete sebi pre nego što odložite zadatak, kako se ponašate – npr. gledanje u telefon ili TV, kako se osećate, zašto izbegavate zadatak…). Pre pravljenja plana obaveza treba definisati kratkoročne i dugoročne ciljeve, potom odrediti prioritete (šta je HITNO i/ili BITNO), a na zadatke i aktivnosti koje nisu ni hitne ni bitne ne treba gubiti vreme. Uvek treba imati na umu da drugi ljudi nemaju magičnu moć za obavljanje zadataka, nego upornost i strpljenje da idu napred bez obzira na greške i neuspehe.
