Naučena bespomoćnost je psihološki koncept i mehanizam, javlja se kada se osoba kontinuirano izlaže negativnim, nekontrolisanim situacijama ili stresorima i prestane da pokušava promenu okolnosti pod kojima se to dešava, čak i kada je u situaciji da to može. Opažanje da ne može da kontroliše situaciju u kojoj se nalazi, izaziva pasivni odgovor na štetnu situaciju, pa osoba, u suštini, nauči da ne može da izbegne loše stvari koje će joj se desiti u budućnosti i veruje da je život van njene kontrole.
U eksperimentu na psima u kavezu, rađenom 60-ih godina, psiholozi su pokazali da kada se psi kontinuirano izlažu ponavljanim elektroškovima koji su van njihove kontrole, nastavljaju da se uzdržavaju od bilo kakve radnje čak i kada mogu da ih izbegnu: ne napuštaju kavez čak i kada su vrata širom otvorena.
Kako se to može „prevesti“ na ljude?
Kada se osoba nađe u nekoj situaciji, bilo da je dobra ili loša, zapita se zašto se to dešava. Odgovor koji da sebi je u skladu sa ličnim vrednosnim sistemom, pa on može biti optimističan ili pesimističan i taj odgovor na negativne događaje teži da preraste u uobičajeni način ponašanja i u drugim situacijama. Na primer, ukoliko se dese negativni događaji, a osoba misli da je uzrok stalan i dugotrajan (a ne privremen), biće podstaknuta da oseća hroničnu bespomoćnost. Ukoliko osoba misli da će negativni događaj uticati na sve aspekte njenog života (za razliku od uticaja striktno na jedan), onda može biti podložna osećaju bespomoćnosti u svim aspektima svog života (na poslu, u porodici, partnerskoj vezi, u socijalnoj sredini). Ukoliko smatra da je isključivo sama odgovorna za sve što joj se dešava, uveriće sebe da nije vredna i imati lošu sliku o sebi, samim tim neće ni pokušavati da ode iz lošeg odnosa ili promeni nešto u svom životu.
Dok pesimističan pogled na negativne događaje teži da ih vidi kao one koji su neizbežno stalni, a pozitivni povremeno prisutni, dotle optimističan pogled teži da vidi negativne događaje kao privremene, a pozitivne kao stalno prisutne. Takođe, dok negativni stil objašnjavanja događaja teži ka samookrivljavanju za ishode koji pođu po zlu i pripisuje spoljnim faktorima kada stvari krenu kako treba, pozitivan stil dovodi do toga da pojedinci pripisuju sebi priznanje kada stvari krenu kako treba i identifikuju spoljne faktore kao ključne kada stvari krenu naopako. Međutim, i stalno okrivljavanje drugih ili okolnosti kada stvari krenu po zlu i stalno pripisivanje lične zasluge za uspeh kod optimističkog stila, samo po sebi, takođe, predstavlja problem.
Fenomen naučene bespomoćnosti pomogao je istraživačima da odgovore na pitanja kao što su zašto oni koji su zlostavljani ne govore drugima, ne pokušavaju da dobiju pomoć ili napuštaju odnose. Često u nasilnim vezama zlostavljači podvrgavaju svoje žrtve stalnom zlostavljanju kako bi ih aklimatizovali na zlostavljanje i naučili ih da nemaju kontrolu nad situacijom. Nasilnici, kao rezultat, zadržavaju potpunu kontrolu, a žrtve „nauče“ da su bespomoćne u tim okolnostima i zaista veruju da je njihov život van njihove kontrole.
Naučena bespomoćnost kod učenika, takođe, stvara ciklus u kome oni koji osećaju da nisu u stanju da uspeju neće uložiti napor i trud da savladaju gradivo, što, zauzvrat, smanjuje njihove šanse za uspeh, pa dovodi do još manje motivacije i truda. Ovaj ciklus može kulminirati tako što učenik nema skoro nikakvu motivaciju da nauči predmet i nema kompetencije, što može dovesti do generalizovanog osećaja bespomoćnosti u kome više nema veru u svoju sposobnost i motivaciju da nauči bilo koji predmet u školi.
Da li postoje rešenje za naučenu bespomoćnost? Kako naći „vrata“ za izlazak iz „kaveza“ bespomoćnosti?
Naučena bespomoćnost pruža objašnjenje za ljudska ponašanja koja bi inače mogla izgledati čudno ili kontraproduktivno, a razumevanje naučene bespomoćnosti pruža puteve za uklanjanje ili smanjenje njenih negativnih uticaja – od toga se možemo odučiti. Često psihoterapeuti leče naučenu bespomoćnost istražujući poreklo tog beznađa, zamenjujući stara i štetna verovanja novijim, zdravijim i razvijajući isceljujući osećaj samosaosećanja. Ulaganje napora za preuzimanje odgovornosti sa svoje postupke, misli i osećanja, čak i kada deluje beznadežno i zastrašujuće, je ključ. Naučena nada, umesto naučene bespomoćnosti, sugeriše da osnažujuća iskustva – ona koja pružaju prilike za učenje veština i razviju osećaj kontrole – mogu pomoći pojedincima da ograniče iscrpljujuće i naučene efekte bespomoćnosti barijera u svom svakodnevnom životu. Ljudi se mogu suprotstaviti naučenoj bespomoćnosti tako što će praktikovati nezavisnost od malih nogu i negovanjem otpornosti, samopoštovanja i samosaosećanja.
Izvor:
- Nickerson C. Learned Helplessness Theory in Psychology (Seligman): Examples & Coping, updated on April 20, 2023.
- Seligman, M. E. Learned helplessness. Annual review of medicine (1972),23 (1), 407-412.
- Maier, S. F., & Seligman, M. E. Learned helplessness at fifty: Insights from neuroscience. Psychological Review (2016), 123 (4), 349.
- Abramson, L. Y., Seligman, M. E., & Teasdale, J. D. Learned helplessness in humans: critique and reformulation. Journal of abnormal psychology (1978), 87 (1), 49.
Photo: www.pixabay.com
