Interakcije između roditelja i deteta, od najranijeg uzrasta, imaju ogromnu ulogu u razvoju deteta. Interakcije predstavljaju razmenu akcija na nivou ponašanja, emocija i predstava. Blizina i bliskost omogućavaju roditelju i detetu uzajamno upoznavanje. Roditelj razvija sposobnost prepoznavanja unutrašnjih stanja, potreba i osećanja deteta – na osnovu ponašanja deteta.
Rana interakcija je kompleksna. Bebe se razlikuju među sobom po temperamentu, nivou razvoja, teškoćama. Roditelji se razlikuju po svojim očekivanjima od bebe, načinu reagovanja i značenjima koja pripisuju ponašanju bebe. Činioci sredine mogu nepovoljno uticati na interakciju roditelja sa detetom – majke u teškim okolnostima – depresija, hronični problemi, životni stresori, odsustvo podrške i sl.
Interakcija između majke i deteta počinje odmah nakon rođenja deteta, praktično predstavlja dijalog i nije jednosmerna. Cilj dobre interakcije je da majka posmatra dete, pokuša da prepozna njegova osećanja, želje i potrebe, da na njih odgovori, a sa druge strane, dete se vezuje za majku i odgovara na njenu komunikaciju. Interakcija je recipročan process – treba da sadrži što više uzajmnosti, prilagođavanja, sinhronosti, razmene pozitivnog emocionalnog tona, zajedničke pažnje i usmerenosti.
Na koji nači se to dešava? Od rođenja dete razvija određen repertoar ponašanja. Kada beba plače, ona nešto govori: da je gladna, možda treba da se presvuče, a možda samo ima potrebu za nežnošću, ljubavlju i pažnjom. Uzimanjem u zagrljaj, majka uči da prepoznaje signale koje joj šalje beba i da zadovolji njene želje i potrebe, „upije u sebe“ sve njene negativne emocije, a posledica je smireno i zadovoljno dete. Tata ne treba da bude pasivni posmatrač.
Najčešće deca vode i sama traže pažnju i interakciju pozivajući roditelje na „dijalog“. Nekada je to samo pogled, oglašavanje raznim zvucima, pokret, roditelj odgovara zvucima i pokretom, što dalje, u nastavku interakcije, izaziva osmeh i radost na bebinom licu. U kasnijim mesecima dete poziva roditelje na zajedničke aktivnosti – igru, tokom kojih pokazuje spremnost da uči od roditelja. Od kraja prve godine interakcije sve više uključuju govor, a razvoj motornih sposobnosti, koje omogućavaju samostalno istraživanje sredine, obogaćuju dnevne događaje brojnim interakcijama u okviru novih interesovanja, istraživanja sredine, socijalnih odnosa i pravila ponašanja.
Ukoliko je dete mirnije i samo ne započinje interakciju, ne znači da mu ona nije potrebna. Tada roditelj treba da ga aktivira i podstiče interakciju i igru sa detetom.
Šta se dešava ukoliko izostane interakcija roditelja sa detetom? U početku će dete pokušavati da pridobije pažnju koristeći sve iz repertoara koji je do tada savladalo. Kada u tome ne uspe, pokazivaće znake ljutnje i frustracije, a potom će prestati da traži interakciju i pokazuje osećanja i želje. Zatvoriće se u svoj unutrašnji svet, a porodično okruženje neće za njega biti sigurno mesto.
Poruka roditeljima
Priprema za samostalan život počinje od rođenja. Vreme uloženo u komunikaciju, igru i razgovor sa detetom nikada nije izgubljeno vreme.
