Poremećaji iz spektra autizma (PSA) predstavljaju jedan od najčešćih neurorazvojnih poremećaja u detinjstvu. To je složeno doživotno stanje, nepoznate etiologije, češće pogađa dečake nego devojčice (4-5:1). Može se prepoznati u ranom detinjstvu (<3 godine).
Ključni su poremećaji u dva jezgrovna domena:
- nedostatak socijalne komunikacije (deficit u ostvarivanju neverbalne komunkacije-kontakta očima, slaba integracija verbalne i neverbalne komunikacije; nedostatak pokazivanja emocija mimikom, problemi u ostvarivanju prijateljstva, nedostatak interesovanja za decu, maštovitu igru; smanjena želja za razmenom interesovanja, iskustava, emocija)
- ponavljajuće i stereotipne aktivnosti, interesovanja i ponašanja (stereotipni i ponavljajući motorni pokreti, upotreba objekata i govora; nefleksibilnost u dnevnim rutinama, prsustvo rituala – uznemirenost priliom najmanjih promena; visoko restriktivna i fiksirana interesovanja; preterana ili smanjena reaktivnost prema spoljašnjim stimulusima-bol, temperatura, zvuk, tekstura, dodirivanje, svetlost).
Autistična deca “zaključana” su u borbi protiv sopstvenih emocija. Njihove emocije su snažne (daleko od toga da im nedostaju ili da su zanemarljive!), ali oni ne znaju kako da ih zadrže ili organizuju na način koji bi bio razumljiv najbližoj okolini.
Autistično dete je preplavljeno trenutnim emocijama koje ne može da obuzda. Spolja gledano, mogu se primetiti nastupi (izlivi) stereotipnih pokreta (predstavljaju krajnji očajnički pokušaj da autistično dete povrati kontrolu nad nečim što oseća da ga preplavlja) ili eksplozija nasilnog besa, praćena anksioznošću, koja porodici i okolini izgleda kao preterana u odnosu na situaciju.
Moramo da predvidimo emocije autističnog deteta ako želimo da mu pomognemo da uđe u svet komunikacije. Ono ne može da napravi prvi korak zato što ne zna kuda da krene. Motivacija za učenje govora može biti i činjenica da će na takav način dete moći da podeli i istražuje kroz interpersonalnu komunikaciju stanja sopstvenog uma i uma drugih ljudi. Sa detetom treba razgovarati jednostavnim jezikom i rečima koje može da razume; jezik postepeno postaje motor razmene informacija.
Kako roditelj da pomogne detetu?
Bitno je dijagnozu postaviti na vreme i početi sa ranom intervencijom koja ima za cilj: veći angažman deteta, nezavisnost, učenje i uspostavljanje dnevne rutine deteta i porodice, spontanu funkcionalnu komunikaciju, razvoj kognitivnih (saznajnih) veština, socijalnih kompetencija i veština igre.
Sa osećanjima i neadekvatnom komunikacijom sa drugima autistično dete ne može da se izbori, pa odrasli moraju u tome da mu pomognu. U ovom slučaju značajna je pomoć roditelja kao pomoćnog terapeuta jer zna kada je dete relaksirano, zabrinuti, ljuto… Može im biti potrebna pomoć u preciznijem dešifrovanju signala koje dete šalje i pretvaranju tih signala u reči.
Kako pratiti napredak deteta?
Vrlo su važne redovne konsultacije roditelja i terapeuta da bi bili sigurni da se dete razvija i napreduje u dobrom pravcu i da roditelji i terapeut rade u istom smeru. Referentna tačka od koje se polazi je početak terapije, što će biti veoma važno kada se bude činilo da je put predugačak, ishod nesiguran, da postoje strepnje, obeshrabrenja.
Osnova za procenu ne treba da bude normativni razvoj. Norme ne treba da budu nerealne: razvoj govora i sposobnost učenja novih stvari ne treba da se upoređuje sa uzrasnom grupom.
Autistično dete je veoma osetljivo po pitanju očekivanja roditelja i okoline. Prevelika očekivanja mogu da zaustave i uspore razvoj jer će se povećati anksioznost i inhibicije. Autističnom detetu treba više vremena za učenje, nekada pokazuje napredak onda kada ga najmanje očekujemo. Bitni su znaci poboljšanja komunikacije i mentalnog funkcionisanja, da li je bolji kontakt i komunikacija sa okolinom (kontakt očima), prati se napredak govora, da li se dete igra “igre pretvaranja” i da li roditelji i okolina lakše prepoznaju njegove emocije.
Roditeljima je neophodna snažna i ohrabrujuća podrška najbližih da veruju u svoje kapacitete da mogu biti „dovoljno dobri roditelji“ i ohrabrenje i podrška detetu da veruje u sopstvene potencijale za razvoj.
Izvor: Tsiantis J. et al. Work with Parents: Psychoanalytic Psychoterapy with Children and Adolescents, Karnac Books, 2004; str. 115-134.
Photo: www.pixabay.com
