Prva faza afektivnog vezivanja odvija se od rođenja do kraja drugog meseca života. U ovoj fazi dete reaguje na sve osobe jednako, ne razlikuje bliske osobe od stranaca. Majčinska vezanost razvija se vrlo brzo, već u prvim kontaktima. Beba upućuje signale prema kojima se majka orjentiše: hrani bebu, presvlači je, uzima je u naručje. Upravo je majčina spremnost da odgovori signalima bebe najvažnija za postepeni razvoj afektivne vezanosti.
A šta se dalje dešava?
U drugoj polovini prve godine dete počinje da se kreće, najpre puzeći, a onda čini prve korake. Pojava detetove pokretljivosti omogućava mu izvesno kontrolisanje situacije: može da ode do majke, da je prati iz sobe u sobu, da svojom aktivnošću rešava neizvesne situacije… Majka sada ima potrebu da zna da će se dete okrenuti prema njoj u vreme opasnosti i da će biti u stanju da signalizira protest ili žalost ukoliko ga ona ostavi nekoliko minuta…
Dete sada ima cilj da zadrži blizinu majke. Ovo mu služi kao sigurna baza iz koje može krenuti u istraživanje okoline, onda kada okruženje deluje bezbedno. Međutim, ono će pokazati separacioni protest ili će signalizirati opasnost onda kada postoje izražene “pretnje” u okolini.
Tokom druge godine života i veći deo treće godine, ponašanje emocionalne vezanosti nije ništa manje izraženo nego u prvoj godini. Jedina promena tiče se toga da dete postaje svesno da je razdvajanje neophodno. I pored toga, do kraja treće godine, kod većine dece potreba za održavanjem bliskosti je očigledna i uporna.
Period oko četvrtog rođendanа dovodi do promene za čiji je nastanak odlučujući dalji razvoj govora i hodanja. Iako je govor počeo da se razvija u prethodnoj fazi, sada dalji napredak detetove veštine govora pomaže detetu i roditeljima da bolje saopšte svoje planove i želje, pa, prema tome, i olakšaju dogovor. Poverenje u stabilnost ovog međusobnog razumevanja ugrađuje se u detetov odnos sa majkom i omogućava mu da toleriše (podnese) razdvajanje od majke na duže vreme i sa manje tuge.
Slično je i sa hodanjem: kvalitativan napredak u kretanju, od nesigurnog geganja do hodanja i trčanja, omogućava detetu istraživanje šire okoline, dolazak u vezu sa vršnjacimа, eventualno izlaganje opasnosti daleko od svoje “bezbedne baze”, ali i vraćanje u “sigurnu zonu” po svojoj želji.
Dakle, posle treće godine deca mnogo bolje prihvataju privremeno odvajanje od majke i počinju da se igraju sa vršnjacima. Afektivna veza u ovom novom obliku (manje intenzivna, ali dosledna), trajaće otprilike do polaska u školu.
Piše: Sanja Obrenić, kliniči psiholog i psihoterapeut
Photo: www.pixabay.com
