Porodica i dete

Porodica pruža bazični doživljaj pripadnosti i sigurnosti. Ključne odrasle osobe deluju kao baza sigurnosti iz koje dete kreće u istraživanje sveta oko sebe, a istovremeno i kao sigurno utočište u koje se dete povlači kada je ugroženo i kada mu je potrebna zaštita. Potreba deteta da bude privrženo nekoj zaštitničkoj figuri isto je važna kao i potreba za hranom. U početku dete nije privrženo nekoj posebnoj osobi, ali njegovo urođeno ponašanje u vidu plača, traženja kontakta očima, priljubljivanja i slično, izaziva približavanje i odgovor odraslog. Tako se u prvim mesecima života razvija čvrsta emocionalna veza deteta i majke koja je glavni pružalac nege.

Osnova za pravilan razvoj deteta je podsticajna nega. Ona podrazumeva sigurno okruženje u kome su stvorene čvrste veze između roditelja i malog deteta. Porodična sredina treba da bude osetljiva na potrebe deteta, da prepoznaje ne samo njegove zahteve za hranom i očuvanjem zdravlja, nego i da ga zaštiti od potencijalnih opasnosti, da mu pokazuje pozitivna osećanja  (osmehivanjem, držanjem, maženjem i grljenjem), obezbedi podršku i stimulaciju za rano učenje (pričanjem priča, čitanjem, igranjem).  Adekvatna i podsticajna nega dovode do razvoja ključnih regiona mozga i ubrzavanja razvojne adaptacije koji su ključni za povećavanje kapaciteta deteta za učenje, veća postignuća u školi i kasnije u životu.

Na odnose u odraslom dobu u velikoj meri utiče odnos sa roditeljima ili primarnim figurama privrženosti.  Kroz interakciju sa njima dete stvara predstavu o sebi i o drugima, pa taj model kasnije prenosi na partnerske, saradničke i odnose sa prijateljima. Kako nastaje taj model?

Najčešće je primarna figura privrženosti majka, za nju se dete prvo emocionalno veže.  Motivisano postizanjem osećanja sigurnosti, putem osmehivanja, plača i gugutanja, kasnije puzanjem, hodanjem, praćenjem, a onda i verbalnom komunikacijom, dete traži blizinu majke. Njegovo ponašanje izaziva reakciju majke, a njen odgovor dalje uslovljava ponašanje deteta. Ono prilagođava svoje ponašanje da bi dobilo pažnju, kontakt, sigurnost koji su mu neophodni za rast i razvoj.

Dete se koristi onim ponašanjem na koje majka najviše reaguje.  Na primer, ukoliko je majka dostupna kada joj se dete obraća lepim rečima, mirnoćom, ono će se tim repertoarom ponašanja najviše koristiti jer mu takvu poruku o dostupnosti i sigurnosti upravo majka šalje svojim reagovanjem na njegovo ponašanje. Ako majka ne odgovara na lepo obraćanje, dete će pokušati plačem ili vikanjem, bacanjem stvari, povređivanjem sebe ili drugih ili bilo kojim ponašanjem kojim će joj skrenuti pažnju i pridobiti je.

Na osnovu tog iskustva dete pravi unutrašnju sliku o sebi kao o značajnom, a i o majci kao manje ili više sigurnoj bazi. Tako formira model sebe. Njega čine očekivanja i lična uverenja o sebi samom. Takođe, formira i model drugih koji je skup očekivanja i verovanja deteta o verovatnom ponašanju drugih ljudi, koliko mogu biti dostupni ukoliko se od njih traže podrška i sigurnost, koliko vredi emocionalno se vezivati. Oba modela su prisutna u svim odnosima koje ostvarujemo kasnije u životu.

Ljubav i podsticaj oca važni su za razvoj deteta. Deca čiji su očevi od rođenja bili aktivno uključeni u njihovu negu  zrelija su od svojih vršnjaka, sigurnija u sebe, imaju bolju samokontrolu i manje problema u ponašanju, veći kapacitet za empatiju i društvenu odgovornost, bolje se prilagođavaju i postižu bolji uspeh u školi. Očevi su podjednako važni i za devojčice i dečake. Što više vremena otac posveti detetu, ono će se uspešnije razvijati i veza oca i deteta biće jača.

Stvaranje jakih veza između roditelja i dece je početak stvaranja zdrave i jake porodice koja će biti spremna za sve životne izazove.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *