Nasilje nad decom/učenicima definišemo kao svaki oblik jedanput učinjenog ili ponovljenog, verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje za posledicu ima stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva dece/učenika. U nasilju je najčešće prisutna neravnoteža moći, koja se prepoznaje u odnosima u kojima je neko slabiji, a neko jači (moćniji). Oblici nasilja su različiti (fizičko, socijalno, seksualno, elektronsko), često i udruženi, a ono na koje se najmanje obraća pažnja, a koje ostavlja dugotrajne posledice je emocionalno/psihičko zlostavljanje.
Prvi nivo emocionalnog/psihičkog zlostavljanja podrazumeva ismejavanje, omalovažavanje, ogovaranje, vređanje, ruganje, nazivanje pogrdnim imenima, psovanje, etiketiranje, imitiranje, „prozivanje“. Drugi nivo podrazumeva pretnje, ucenjivanje, nepravedno kažnjavanje, zabranu komuniciranja, isključivanje, odbacivanje, manipulisanje, a treći nivo predstavlja zlostavljanje takvh razmera da zahteva i uključivanje različitih institucija društva.
Svako ljudsko biće ima pravo da izrazi svoje misli, osećanja i uverenja na direktan, iskren i adekvatan način koji uvažava prava drugih ljudi. U životu postoji puno raznih problema, a ljudska vrsta je jedina koja ima mogućnost da ih reši verbalnim putem. Zalaganje za sebe i svoje stavove kreće od trenutka kada dete progovori i nastavlja se tokom celog života. Ukoliko odrasli, uključujući nastavnike, često nastupaju iz pozicije moći pokušavajući da uguše misli i osećanja dece, etiketiraju ih, nepravedno kažnjavanju, kod dece se javljaju neadekvatna, blokirajuća osećanja koja će dovesti i do neadekvatnog ponašanja.
Većina njih će osećati povređenost i preteranu zabrinutost u svakoj situaciji kada treba da iznesu svoj stav ili kažu „ne“ kada neki autoritet od njih zahteva da urade nešto što se njima ne sviđa ili nije u skladu sa njihovim moralnim načelima. Kao reakcija na ove situacije dete će se povući u sebe, biti inhibirano, blokirano, podređeno, obraćati se drugima na nesiguran i samoomalovažavajući način. Neizražavanje iskrenih osećanja, misli i uverenja daje drugoj osobi šansu da povredi ili zanemari i iskoristi dete i u drugim situacijama.
Drugi će se, pak, agresivno zalagati za svoja prava i izražavanje svojih misli, osećanja i uverenja na način koji je obično neodgovarajući i tako će često kršiti ili narušavati prava drugih osoba. Najćešći cilj agresije je nadvladavanje i pobeđivanje drugih, što se postiže ponižavanjem, omalovažavanjem ili nadvladavanjem drugih ljudi tako da se osete slabijima u odnosu.
Pre nekoliko dana desio se jedan, možda banalan primer u osnovnoj školi u našem gradu. Polovina jednog odeljenja osmog razreda je trebalo da dođe u školu van redovnog termina, da radi test neposredno nakon prve grupe. Učenici obe grupe susreli bi se u hodniku ispred učionice gde većina njih ne nosi maske, a jedan đak iz prve grupe je već oboleo od Kovida i ne ide u školu. Većina učenika iz druge grupe nije preležala Kovid, pa su od odeljenskog starešine zahtevali da test rade u redovnom, svom terminu naredne sedmice, što je uobičajena praksa u školi. Predmetna nastavnica je po drugarima poručila da su svi iz druge grupe „deca sa posebnim potrebama“ i da će „dobiti najteži test“ ikada, što obično podrazumava i smanjenje ocene na kraju školske godine i možda, smanjenu šansu da se upiše željena škola.
Šta to znači? Kakvu poruku etiketiranjem, omalavažavanjem učenika i pretnjama odrasli šalju deci, i to ne prvi put, i ne jednoj generaciji? Čemu služe ljudski, etički i nastavnički pisani i nepisani kodeksi ponašanja?
Da li se u našem sistemu školuju oni koji ne treba da imaju i izražavaju svoje mišljenje i stav, koji se kasnije tokom života odreknu svojih osećanja i svog tela kada se zapošljavaju u državnim institucijama koje su stub društva (školstvo, zdravstvo, sudstvo, policija, vojska, državna uprava)?
Društvo koje od detinjstva od ljudi pravi poslušnike i robove nikada ne može da napreduje.
Literatura:
- Priručnik za primenu posebnog protokola za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama. Ministarstvo prosvete Republike Srbije, 2009.
- Krnetić I. Kad kažem ne! osjećam krivicu. Psihološko savjetovalište Krnetić, Banja Luka
Photo: www.pixabay.com
