O periodu adolescencije se ranije govorilo samo u kontekstu kriza, problema, rizičnih ponašanja i „bura“. U današnje vreme se na adolescenciju gleda iz pozitivne perspektive kao na jednu normalnu razvojnu fazu, koja ima svoje snage i prednosti i kroz koju 75-80% adolescenata prolazi bez kriza i „bura“.
Adolescencija je period promena u svim sferama i nakon ranog detinjstva, to je period kada se dešavaju najintenzivnije i najburnije promene u procesu nastajanja odrasle osobe. Promene se dešavaju ne samo na biološkom nivou, u razvoju na nivou moždanih struktura, nego i na individualnom nivou svakog adolescenta: bitno je razumeti kako svako od njih integriše u doživljaj sebe sve te promene koje se dešavaju, kao i socijalni kontekst i odnose adolescenta sa vršnjacima i roditeljima koji povratno i uzajamno deluju i na njegov doživljaj sebe i na celokupan njegov razvoj.
Provođenje vremena sa vršnjacima je možda najvažniji aspekt adolescencije. U tom periodu počinju da provode sve više vremena sa vršnjacima u raznom aktivnostima, razmenjuju iskustva, počinju da slušaju sličnu muziku, slično se oblače, izlaze na slična mesta, razvijaju se interesovanja za partnerske i romantične odnose, što kod roditelja izaziva vrlo burne strahove. U tom periodu izgleda kao da roditelji gube na svom značaju. Da li je baš tako?
Emocionalna vezanost za roditelje, koja započinje u ranom detinjstvu, ne gubi na svom značaju jer u periodu adolescencije roditelji i dalje ostaju primarne figure vezanosti, mirna luka i oslonac za razgovor po pitanju svih važnih tema koje se tiču budućnosti, izbora profesije, odnosa u partnerskim vezama. Kad god se oseća ugroženo, adolescent se obraća roditeljima, pod uslovom da ima sa njima adekvatan odnos koji se nastavlja još iz detinjstva. Istraživanja pokazuju da to kako ih roditelji vide, ima uticaj na razvoj slike o sebi. Uticaj imaju i vršnjaci, tj. povratne informacije od vršnjaka takođe utiču na njihov doživljaj sebe. Vršnjaci sve više dobijaju na značaju, ali to ne umanjuje ulogu roditelja.
Konflikti sa roditeljima, na koje se roditelji adolescenata najčešće žale, imaju svoju razvojnu funkciju. Oni služe da se adolescent „odvoji“ od roditelja i imaju funkciju razvoja autonomije i ostvarivanja sopstvenog identiteta koji će biti nezavistan od roditelja. Nisu samo adolescenti u posebnoj razvojnoj fazi, nego i roditelji, koji se suočavaju sa činjenicom da njihovo dete odrasta i da će se uskoro odvojiti i otići od njih. Kako adolescenti usvajaju sve više raznih veština i kako im se otvaraju razni putevi po pitanju sopstvene budućnosti, tako se sužavaju putevi njihovih roditelja koji postaju svesni da njihov život ide ka silaznoj putanji, što je vrlo čest uzrok raznih konflikata sa adolescentom, češći nego sama adolescencija.
Toplina i ljubav roditelja, uz postavljanje jasnih ali fleksibilnijih granica nego do tada i dalje su važni u odnosu roditelja i adolescenata. Bitno je da roditelj bude tu, da je dostupan i uključen i zna šta se dešava njegovom detetu i kroz šta ono prolazi, bez mnogo kritike i osuđivanja, da pokaže ga podržava i prihvata. Adolescent ima svoje prijatelje, roditelj ne treba da mu bude još jedan prijatelj, nego roditelj koji će mu biti podrška i pomoć onda kada mu je potrebna. Otvorenost u odnosu i komunikaciji sa adolescentom je model kojim roditelj pokazuje adolescentu kako zapravo on želi da se i adolescent odnosi prema njemu.
Roditelji se, takođe, menjaju. Treba da preispitaju sebe, osveste svoje strahove, prilagode očekivanja, dozvole učenje na greškama i da se zapitaju kakva osoba bi želeli da njihovo dete bude kada odraste, da li žele da odraste u osobu koja će biti potpuno poslušna ili misliti svojom glavom.
Izvor:
- Krstić K. Izazovi roditeljstva u adolescenciji, 6. kongres DEAPS, Vrnjačka Banja, 26.-28. maj 2022.
Photo: www.pixabay.com
